Blues legende

Ako postoji jedno ime koje se u blues priči izgovara kao “temelj”, onda je to Robert Johnson. Njegova diskografija je mala, ali uticaj ogroman: nekoliko dana snimanja, par desetina pesama i interpretacija – i cela jedna mapa muzike posle njega izgleda drugačije. Upravo zato je Johnson idealna “ulazna kapija” u Mississippi Delta: region iz kog je blues izašao na svet i promenio popularnu muziku.

On je između ostalog prvi velikan iz kluba 27 – kluba onih koji su umrli u 27. godini života…Morisson, Hendrix, Janis, Amy Winehouse…..Inače smo Johnson i ja rođeni istog dana, a to je 8 maj.

Zašto je Robert Johnson toliko važan

Johnson se često opisuje kao jedan od ključnih autora i gitarista Delta blues tradicije – ne zato što je “bio prvi”, već zato što je spojio više svetova u jednom zvuku: ruralni, sirovi Delta izraz, urbane uticaje koji su putovali pločama, i neverovatno modernu kompozicionu logiku (pesma koja “stane” u kratku formu tadašnjih ploča).

Njegov stil pevanja (od dubokog do visokog, gotovo “eerie” falseta) i gitara (ritmična, precizna, često sa slide momentima i “dve gitare u jednoj”) postali su matrica iz koje su decenijama učili i blues i rock muzičari.

Kada sam prvi put slušao Johnsona mislio sam da sviraju dvojica gitarista!

Kratka biografija i legenda

Johnson je rođen oko 1911. u Hazlehurst, a preminuo 16. avgusta 1938. blizu Greenwood. Tačan datum rođenja se u literaturi često navodi (npr. 8. maj 1911), ali deo istraživača upozorava da dokumenta nisu potpuno konzistentna, pa se u ozbiljnim izvorima često koristi “c. 1911”.

O njemu se zna manje nego o mnogim slavnim muzičarima – i baš taj manjak potvrđenih detalja je otvorio prostor da Johnson postane mitska figura. Najpoznatija priča je ona o “raskršću” i “dogovoru sa đavolom”: legenda koja se vezala za njegov nagli napredak u sviranju i za mračniju atmosferu dela repertoara. Važno je reći: u istraživačkim tekstovima to se tretira kao deo folklora i lokalne usmene tradicije, a ne kao proverljiva činjenica.

Gledali ste sigurno film Crossroads iz 1986. godine, svakako je jedan od najpoznatijih pop-kulturnih “prevoda” mita o Robert Johnson i priči o talentu stečenom “na raskrsnici”. Režirao ga je Walter Hill, a prati mladog gitaristu (Ralph Macchio, moja generacija ga je volela zbog filma Karate Kid) koji kreće na put kroz američki Jug tražeći navodno “izgubljenu” Johnsonovu pesmu. Kulminacija je legendarni duel u klubu, u kome “đavolji” gitarista, koga igra Steve Vai, postaje simbol iskušenja i cene slave.

Treća fotografija “selfie” iz Memfisa

Dugo su u opticaju bile samo dve široko poznate fotografije Robert Johnsona- kadar sa cigaretom i studijski portret u odelu sa gitarom. Zato je “treća fotografija”, koja je dospela u javnost 2020. godine, odmah postala velika tema među fanovima i istraživačima.

U tekstovima se navodi se da je fotografija najverovatnije nastala u samouslužnoj foto-kabini u Memphisu, često povezanoj sa područjem oko Beale Street. To joj daje onaj neobičan “analogni selfie” osećaj – spontaniji i intimniji od ranije poznatih portreta.

Za razliku od “mračne” legende o raskrsnici, ova fotografija Johnsona prikazuje opuštenije i “ljudskije” – kao realnu osobu, ne samo kao simbol bluza i mita. U tom smislu, treća fotografija više doprinosi razumevanju čoveka iza priče nego “senzaciji” oko same slike.

Dva snimanja koja su promenila istoriju

Sve što danas imamo od Robert Johnsonovih studijskih snimaka nastalo je u dva kratka perioda, u improvizovanim uslovima, daleko od “velikih” studija.

San Antonio, 1936: početak diskografije

Prva sesija organizovana je zahvaljujući Henry C. Speir (talent broker), kontaktima sa American Record Corporation i producentom Don Law. Snimanje se odvilo u San Antonio, u hotelu Gunter Hotel krajem novembra 1936.

U toj fazi nastaju neke od pesama koje će kasnije postati standardi blues repertoara – uključujući I Believe I’ll Dust My Broom, Sweet Home Chicago i Cross Road Blues. Posebno se ističe Terraplane Blues, koja je u svoje vreme bila regionalni hit i važan razlog da Johnson dobije novu priliku za snimanje.

Dallas, 1937: “mračniji” katalog i druga polovina mita

Druga sesija održana je u Dallas u junu 1937. i donela je dobar deo repertoara koji se danas doživljava kao Johnsonova “tamna strana”: intenzivnije teme, jača napetost u izvedbi, više osećaja “progonjenosti” i putovanja bez kraja.

Ukupno, Johnson je iza sebe ostavio oko 29 različitih pesama, snimanih u više take-ova (alternativnih verzija), što čini kompaktnu, ali izuzetno uticajnu ostavštinu.

Kako zvuči “Robert Johnson” – i zašto deluje modernije nego što očekuješ

Čak i ako nikad nisi slušao Delta blues, kod Johnsona ćeš brzo čuti tri stvari:

1. Ritam koji nosi pesmu – bas linija i “puls” su često toliko jasni da deluje kao da iza njega svira ritam sekcija.
2. Gitara kao narativ – kratki rifovi, “odgovori” na vokal, mikro-varijacije između stihova.
3. Glas koji menja ulogu – od pripovedača do lika u priči, nekad nežan, nekad oštar, često teatralan (u najboljem smislu).

Zbog toga Johnson nije važan samo za “blues istoriju”, nego i za razumevanje kako su kasnije nastali blues-rock i rock fraziranje – od sola do načina kako se gradi napetost u pesmi.

Teme koje se stalno vraćaju

Johnsonove pesme su često “mini-scenariji” o:

• putu i nemiru (stalna kretanja, vozovi, gradovi, granice),
• ljubavi kao riziku (strast, ljubomora, gubitak, krivica),
• strahu i simbolima (život kao potera, noć kao pritisak, “znaci” i “senke”),
• preživljavanju (ponos, snalaženje, opomena).

Dve pesme su posebno važne za razumevanje tog sveta:

• Hellhound on My Trail – jedna od “najnapetijih” Johnsonovih izvedbi, gde atmosfera radi jednako kao tekst i gitara.
• Love in Vain – primer koliko Johnson ume da bude i nežan i bolan, bez patetike. Ima odlična obrada od The Rolling Stones, evo ga na youtube, live iz 1972. godine.

Smrt i “veo tajne”

Johnson je umro 1938. u okolini Greenwooda, sa 27 godina, a okolnosti smrti ostale su nejasne – zbog čega su nastale brojne teorije i lokalne priče. U pouzdanim pregledima se najčešće navodi da je reč o misterioznim okolnostima, bez definitivnog, opšteprihvaćenog zaključka. Najviše se pominje da ga je otrovao ljubomorni muž.

Posmrtni život i kako je (ponovo) otkriven

Iako su neki snimci kružili kao 78-ice u svoje vreme, pravi “comeback” se desio kada je Columbia Records 1961. objavio kompilaciju King of the Delta Blues Singers, koja je Johnsonovu muziku dovela do nove publike – uključujući britansku blues/rock scenu.

Kasnije je sve zaokruženo izdanjem The Complete Recordings (imate link u dnu članka), koje je dodatno učvrstilo njegov status “najuticajnijeg” Delta autora u široj kulturi slušanja. Ja sam imao sreću kada je moj kum Milan pevač i gitarista Šinobusa bio jedan deo života u Londonu i kupio mi taj dupli CD. Sećam se dok je Milan bio u Londonu ja sam bio na odsluženju vojnog roka. I tako jedno blues popodne sedim ispred prodavnice u malom planinskom selu Mužinac nadomak planine Rtanj i pijem pivo…..I odjednom zazvoni telefon, a npr godinu dana pre toga i možda manje su došli mobilni telefoni kod nas. Tako mi je ostao u sećanju taj razgovor, sećam se bukvlano teksture terena po kome sam hodao dok smo razgovarali.

Ova ostavština je prepoznata i institucionalno: Library of Congress uvrstio je The Complete Recordings u Nacionalni registar snimaka (National Recording Registry).

Uticaj – od bluesa do rocka

Kada rock muzičari pričaju o “korenu”, Johnson se pojavljuje stalno – ne kao muzejski eksponat, nego kao priručnik za fraziranje i osećaj u pesmi. Njegove kompozicije i motivi živeli su dalje kroz obradu i reinterpretaciju, a među najpoznatijim “mostovima” ka novijoj publici su izvođači poput Eric Clapton i The Rolling Stones, koji su otvoreno govorili o njegovom uticaju. Meni je najinteresantnij Johnsonov uticaj na Pettera Greena iz čuvenog belog blues benda Fleetwood Mac, po meni najupečatljiviji beli blues ikada uz Paul Butterfielda.

Peter Green je odrastao u britanskom blues bumu (o njemu ćemo opširno govoriti u narednim temama), ali mu je “temelj” bio američki blues – u tekstovima o njegovoj ranoj fazi se eksplicitno navodi da je bio inspirisan i Robert Johnsonom. Najkonkretniji dokaz uticaja je album The Robert Johnson Songbook (1998), gde Green sa Peter Green Splinter Group svira isključivo Johnsonove pesme.

Kako da ga slušaš danas (preporuka za “prvi susret”)

Ako prvi put ulaziš u Robert Johnson svet, dobar redosled je:

1. “Terraplane Blues” – da čuješ zašto je bio primećen u svoje vreme.
2. “Cross Road Blues” – da osetiš kako nastaje legenda i standard.
3. “Sweet Home Chicago” – primer kako jedna pesma postaje opšti jezik bluesa.
4. “Hellhound on My Trail” – atmosfera, napetost, “film u tri minuta”.
5. “Love in Vain” – emotivna strana koja objašnjava zašto ga ljudi i danas slušaju “lično”.

A kada već svatiš o čemu se radi može dalje They’re Red Hot, Last Fair Deal Gone Down, Treavveling Riverside Blues, Preachin’ blues……Ma nema puno pesama uzmeš The Complete Recordings i uživaš ostatak života, kao pisac ovih redova (smeh).

Zašto je Robert Johnson važan i za priču našeg portala

Na portalu Bluz i Džez Novog Sada bavimo se i lokalnom scenom i velikim imenima koja su izgradila jezik bluesa i jazza. Robert Johnson je jedan od onih autora koji pomažu da razumeš odakle dolazi određeni rif, fraza ili osećaj u pesmi – i zašto taj osećaj radi i danas, bilo da slušaš delta snimak iz 1937. ili bend iz Novog Sada sinoć u klubu.