Bendovi

ostoje muzičari koje publika upoznaje preko jednog imena, a koji u pozadini grade nešto mnogo veće od tog jednog imena. Aleksandar Dujin – Duja je upravo takav čovek. Velika većina ljudi u bivšoj Jugoslaviji prvo ga je čula kao klavijaturistu Đorđa Balaševića. Ali kad zagrebete malo dublje, ispod te slike počinje da se otkriva neuporedivo šira priča: priča o pijanisti, kompozitoru i aranžeru koji je, jednostavno rečeno, začetnik novosadskog džeza kakav danas poznajemo.

Iz Zrenjanina, preko Beča, nazad u Novi Sad

Rođen je 27. jula 1959. u Zrenjaninu. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Sadu, a studije klavira na bečkom Konzervatorijumu, na džez odseku, u klasi profesora Frica Pauera. Priča je njegova zanimljiva i po tome što ga je u džez „uvukla“ porodica – baka mu je iz Amerike donela džez ploču iz 1936. godine, i, kako je sam rekao u jednom intervjuu, više nije bilo nazad. Klasika nikad nije ponudila onaj osećaj slobode „u datom trenutku“ koji mu je džez davao već posle prvih taktova.

Meta sekcija – tačka u kojoj sve počinje

Krajem sedamdesetih, Duja sa nekolicinom sjajnih kolega – Borisom Kovačem, Aleksandrom Sekulićem „Sekulom“, Aleksandrom Kravićem „Cakijem“ i Ištvanom Bognarom „Ečijem“ – osniva legendarnu Meta sekciju. Po Bogici Mijatoviću, autoru NS Rokopedije, reč je o jednoj od najtalentovanijih novosadskih džez-rok grupa uopšte. Njihov samostalni koncert u Studiju M Radio Novog Sada 1978. godine Duja i danas pominje kao jednu od ključnih tačaka svoje karijere. Tu negde je novosadski džez počeo da postoji kao samosvesna scena – sa autorskim kompozicijama, sa znanjem, sa drskošću da se ne ide stopama nego se otvaraju nove staze.

Posle Meta sekcije slede sastavi Kalifornija, Plesni orkestar RTV Novi Sad, bečki Ado Ado, pa Aleksandar Dujin Kvartet koji već 1980. godine nastupa na Eben See festivalu u Gmundenu u severnoj Austriji.

Đole i Duja – 42 godine bez razdvajanja

Sa Đorđem Balaševićem se sreo prvi put na Novosadskom letu ’77, kada je Đole nastupio sa grupom Žetva. Pravi početak saradnje vezan je za 1978. i Subotički festival, a od albuma „Bezdan“ (1986) Duja zajedno sa Đorđem Petrovićem postaje kičma Balaševićevog tima. Za narednih više od trideset godina aranžiraće, komponovati i svirati klavir na praktično svakom Balaševićevom albumu. Od „Bezdana“ preko „Tri posleratna druga“, „Jedan od onih života…“, sve do poslednjih izdanja.

„Sa Balaševićem sam od prvog dana imao posebnu komunikaciju, vrstu energije koja je potpuno drugačija od uobičajenih nastupa. Posle toliko godina, kad on krene sa nekom svojom pričom na bini, ja znam gde udaram prvi akord, znam tempo, da li ću brže, da li ću sporije,“ govorio je Duja jednom prilikom. Kad je 19. februara 2021. Balašević otišao, sa njim se zatvorila i jedna od najdužih i najlepših autorsko-saradničkih priča u istoriji ovdašnje muzike – 44 godine prijateljstva i 42 godine zajedničke scene.

Pedagog, organizator, čovek scene

Ono po čemu Duja zaslužuje posebno mesto na ovom portalu jeste činjenica da se nije zadovoljio samo svojom karijerom. 1995. godine osniva Kvintet Aleksandra Dujina (sa Gaborom Bunfordom na saksofonu, Ištvanom Mađarićem na bas-gitari, Robertom Pongom na bubnjevima i Urošem Šećerovim kao gostom na udaraljkama), a iste godine okuplja i Omladinski vojvođanski Big bend – orkestar mladih muzičara iz cele Vojvodine, iz koga će kasnije izrasti Novosadski bras orkestar.

1997. godine u Nemačkoj objavljuje album „Wheels Around the World“, a u narednim godinama izlaze i autorska izdanja „Smooth Jazz Vol. 1“ i „Vojvođanske impresije“. Povodom 40 godina karijere, u martu 2016. snima album „My Jazz Way“ – kompilaciju autorskih kompozicija nastalih u periodu od 1976. do tada.

Otvorio je i vlastiti džez klub u centru Novog Sada, mesto na kome su svirali kako proverena tako i mlada lokalna imena, i koje je dugo bilo jedan od retkih punktova gde se džez u Novom Sadu mogao slušati uživo, redovno i ozbiljno. Dugo je bio i direktor Muzičke produkcije Radio-televizije Vojvodine, a od 2010. ima zapaženu saradnju i sa vokalnom solistkinjom Nevenom Reljin.

„Muzika je droga sa kojom se ništa ne može uporediti“

Ta njegova rečenica, koju je dao za novosadske medije, najbolje sažima ko je Duja. Čovek koji je za sebe rekao da „ne svira tezge, nego muziku“ – i kome verujemo na reč, jer je celom karijerom to dokazivao. Dok god u Novom Sadu postoji ozbiljan džez, Aleksandar Dujin će biti ime od koga se ta priča piše. A ova priča, na sreću, još uvek nije završena – Duja je i dalje na sceni, pravi orkestre, snima, podučava, organizuje. I, kako sam kaže, muzičari ne idu u penziju.

Novosadski kantautorski tandem Miloš Zubac i Milan Korać objavio je svoj treći zajednički studijski album pod nazivom „Eklipse“. Reč je o dugo iščekivanom izdanju koje dolazi nakon albuma Spektakl (2014) i konceptualnog Serbia (2019), čime se zaokružuje više od decenije njihove zajedničke autorske priče – a koja se dobrim delom rađala upravo na novosadskim klupskim binama.

Devet pesama, jedan zajednički rukopis

„Eklipse“ donosi devet pesama u kojima se prepoznaje sve ono po čemu je ovaj dvojac odavno postao zaštitni znak srpske autorske scene: akustičarski duh, brižljivo birana reč, melodije koje se sporo otvaraju i ostaju, te onaj specifični spoj poezije i bluz/folk osećaja koji na ovim prostorima retko ko gradi tako dosledno. U snimanju su, pored Zupca i Koraća, učestvovali Đorđe Bubnjević i Petar Dabić. Album je objavljen u izdanju Grafoprinta iz Gornjeg Milanovca.

Veliko hvala Marini Pešić, koncertnoj fotografkinji i osnivačici projekta „Moć muzike“, na sjajnim fotografijama koje su dale posebnu energiju ovom tekstu. Fotografije su nastale na novosadskoj promociji albuma Eklipse.

Singlovi koji su najavili album

Prvi singl „Kiša“ publici je već dobro poznat – pesma je dugo bila koncertni standard i favorit, a tek je sada, na trećem zajedničkom albumu, dobila svoj studijski oblik. Stihove potpisuje Miroslav Antić, muzička obrada je Zupčeva, a aranžman Koraćev. Pesma je već našla put do slušalaca beogradskog Radija 202.

Drugi singl, „Navaho“, autorski je posebno intrigantan – reč je o adaptaciji folklorne pesme severnoameričkih Navaho Indijanaca prepevane na srpski jezik. Već se može poslušati na YouTube-u i predstavlja jedan od najlepših i najsmelijih trenutaka albuma: spoj domaće kantautorske intonacije i jedne sasvim drugačije, prekookeanske duhovne tradicije.

Pesnici i bluzeri u istoj brazdi

Zubac i Korać sarađuju i koncertno nastupaju preko deset godina i njihov pristup je u međuvremenu prerastao iz prijateljskog projekta u prepoznatljivu autorsku poetiku. Miloš Zubac je pesnik i kantautor čiji rad počiva na susretu reči i melodije – vodio je muzičku družinu Prkos Drumski, a po njegovoj zbirci Poezika nazvan je i istoimeni regionalni festival autorske muzike. Milan Korać je pevač, gitarista i producent, frontmen Šinobusa – jednog od najuticajnijih novosadskih bluz-rok sastava – i čovek iza studija SHINE, ali takođe i pesnik, koji je izdao dve pesničke zbirke – Do modrih dubina i Pristanište.

Kad takva dva autora sednu u istu sobu sa gitarama, ne dobijaš zbir dva glasa – dobijaš treći jezik, koji ne pripada ni „čistoj“ poeziji ni „čistom“ bluzu, nego nečemu što je pitkije i toplije od oba.

Gde poslušati

Album „Eklipse“ dostupan je na svim relevantnim platformama – Bandcamp, Spotify, YouTube i Deezer.

Za one koji žele fizičko izdanje u vidu CD-a mogu poručiti od izdavača emailom grafoprint@gmail.com ili na grafoprint.rs.

Za sve koji prate domaću autorsku scenu, prate Šinobuse, Prkos Drumski i ostale projekte Miloša Zupca ili jednostavno vole pesmu koja ima i muziku i smisao – „Eklipse“ je obavezno štivo za slušanje.

A ko hoće odmah da presluš album ugradili smo deezer u ovu stranici, pa ispod ovih redova možete poslušati.

Ima u Novom Sadu mesta koja postanu deo gradskog ritma a da se nikad nisu glasno reklamirala. Uđeš jednom – i shvatiš da to nije „još jedan kafić u centru“, nego mali svet sa svojim ljudima, svojim soundom i svojim pravilima ponašanja. Rebel Pub, smešten na Trgu slobode broj 2, u dvorištu hotela „Vojvodina“, upravo je takvo mesto. Skriven od korza, ali na samom srcu grada: onaj kratki skok kroz pasaž i odjednom si u prostoru koji diše drugačije od svega što čuješ napolju.

Klub koji spaja generacije

Sami vlasnici ga opisuju u jednoj rečenici: „Klub koji donosi rokenrol štimung svih generacija.“ I to, srećom, nije marketinški klišeu. Kad se uveče osvrneš po sali, videćeš tinejdžera koji prvi put čuje „live“ gitaru kako stoji pored čoveka koji se i danas seća svirki sa Limana iz devedesetih. Rebel je tačno na tom preseku – gde se klasični rokenrol, malo bluza, malo panka i malo alternative slušaju zajedno, bez snobizma i bez generacijskih barijera.

Živa svirka kao programsko opredeljenje

Ono po čemu se Rebel suštinski razlikuje od običnih lokala je odnos prema muzici. Tu se ne pušta plejlista da pravi atmosferu – atmosferu prave bendovi koji se redovno smenjuju na maloj bini. Kroz prostor su prošla mnoga imena sa novosadske i regionalne scene. Uz to idu jam sessions, povremena „tribute“ veče i ona vrsta nedeljnih okupljanja na kojima se „gosti iznenađenja“ pojavljuju kad publika to najmanje očekuje. Drugim rečima – duh klupske scene koji se ne može isforsirati, samo se gradi večerima.

Bašta, pivo i osećaj mesta

Klub radi svakog dana popodne i uveče, sa nešto dužim radnim vremenom petkom i subotom (otvoreno do 1 ujutru), kada svirke prirodno duže traju. Letnja bašta u dvorištu hotela „Vojvodina“ je posebna priča – jedno od onih retkih mesta u samom centru gde možeš da sedneš napolju, čuješ pristojnu gitaru i ne osećaš se kao da si na korzu.

Zašto je važno za novosadsku scenu

Novi Sad je grad sa ozbiljnom blues i rokenrol tradicijom, a mesta poput Rebel Pub-a su upravo zato suštinski važna: ona su prostor u kome se ta tradicija ne čuva pod staklom, nego se nastavlja gitarom za gitarom, večeri za večerom. Bez ovakvih klubova mladi bendovi nemaju gde da se „ogledaju“ pred publikom, a stariji slušaoci nemaju gde da provedu jedno lepo, glasno, ali pristojno veče.

Fotografije na stranici su preuzete sa stranice Rebel puba.

Jazz je mnogo više od muzičkog žanra. On je način slušanja, način izražavanja i posebna vrsta susreta među muzičarima. U jazzu se ne svira samo ono što je zapisano – u jazzu se stvara u trenutku. Zato ova muzika i danas zvuči živo, sveže i lično, bez obzira na to koliko je vremena prošlo od njenih početaka.

Kada kažemo “jazz”, često pomislimo na saksofon, dimnu atmosferu kluba, klavir i improvizaciju. I to jeste deo priče. Ali jazz je mnogo širi od toga. On je kroz istoriju menjao oblik, ulazio u dijalog sa drugim stilovima i stalno pronalazio nove puteve. Nekada je nežan i eleganatan, nekada energičan i brz, a nekada duboko emotivan i tih. U tome je njegova lepota – jazz ne traži da bude samo jedno.

Kako je nastao jazz

Jazz je nastao krajem 19. i početkom 20. veka u Sjedinjenim Američkim Državama, kao spoj različitih muzičkih tradicija. U njegovim korenima nalaze se afroamerička duhovna muzika, blues, ragtime, radne pesme i ritmovi koji su se prenosili usmeno, kroz zajednicu, iskustvo i svakodnevni život.

Od samog početka, jazz je bio muzika susreta. Spajao je tradicije, instrumente, osećanja i ljude. Zato je teško staviti ga u jednu jednostavnu definiciju. Jazz nije nastao “odjednom” i nije ga stvorio jedan autor – on je rastao kroz praksu, svirke, gradove, bendove i generacije muzičara koji su jedni od drugih učili, preuzimali ideje i menjali ih.

Upravo ta otvorenost prema promeni ostala je jedna od njegovih najvažnijih osobina.

Šta jazz čini posebnim

Najvažnija reč kada govorimo o jazzu je improvizacija. To ne znači da u jazzu nema strukture ili pravila, već da muzičari unutar te strukture imaju slobodu da stvaraju nešto novo. Tema postoji, harmonija postoji, ritam postoji – ali način na koji će se muzičar izraziti često nastaje baš u tom trenutku, na bini.

Zato je jazz živ. Dva izvođenja iste kompozicije nikada nisu potpuno ista. U jednoj verziji saksofon može biti u prvom planu, u drugoj klavir, u trećoj ritam sekcija. Nekad je naglasak na melodiji, nekad na ritmu, nekad na atmosferi. U tome je čar: jazz se ne “ponavlja”, on se stalno obnavlja.

Još jedna važna stvar u jazzu jeste slušanje. Dobar jazz bend ne funkcioniše tako što svako svira “za sebe”, već tako što muzičari slušaju jedni druge. U jazzu se često kaže da instrumenti vode razgovor. Bubanj odgovara klaviru, kontrabas podržava ideju saksofona, truba preuzima frazu i vodi je u drugom smeru. To je muzika komunikacije.

Zato je jazz poseban i publici – kad slušamo jazz, ne slušamo samo pesmu, nego i odnos među ljudima koji je stvaraju.

U ovom snimku možemo da čujemo zašto je Louis Armstrong jedna od ključnih figura u istoriji jazza. Pesma “Basin Street Blues” nosi onu prepoznatljivu jazz energiju: toplu interpretaciju, ritmičku lakoću i osećaj da muzika “diše” u svakom trenutku. Baš ovakvi primeri pomažu da se jazz ne doživi kao nešto daleko ili komplikovano, već kao muzika koja je direktna, živa i puna karaktera. Moram dodati da sam ja kao usno harmonikaš se veoma ugledao ne bukvalno, ali u smislu inspiracija veoma na Louis Armstronga, pogotovo na njegov rani period.

Jazz nije jedan zvuk

Ljudi koji tek ulaze u svet jazza ponekad misle da postoji jedan “pravi” jazz zvuk. U stvarnosti, jazz je veoma širok. Tokom vremena razvijali su se različiti stilovi: od ranih formi i plesnih orkestara, preko brzih i složenih pravaca, do mirnijih, atmosferičnih i eksperimentalnih pristupa.

To znači da gotovo svako može da pronađe nešto svoje u jazzu.

Neko voli toplinu starijih snimaka i swing energiju. Neko voli sporiji, intimniji jazz koji je idealan za večernje slušanje. Neko više voli moderniji pristup, gde se jazz meša sa funk, soul, elektronikom ili čak rock muzikom. I sve to i dalje može biti jazz, jer suština nije samo u instrumentima, već u načinu razmišljanja i izraza.

Jazz zato nije “težak” sam po sebi – samo traži malo vremena. Što ga više slušaš, više slojeva počinješ da primećuješ.

Zašto je jazz važan i danas

U vremenu kada se mnogo toga sluša brzo i usput, jazz nas podseća na vrednost pažnje. To je muzika koja traži da zastanemo i stvarno čujemo šta se dešava. Nije uvek muzika za pozadinu. Često je muzika za prisustvo.

Ali jazz nije važan samo zbog slušanja. Važan je i zbog onoga što predstavlja:

• slobodu izražavanja
• poverenje među muzičarima
• hrabrost da se eksperimentiše
• poštovanje tradicije uz stalnu promenu
• lični pečat u izvođenju

U jazzu nema “jednog tačnog načina”. I baš zato je inspirativan i muzičarima i publici. Uči nas da pravila postoje da bi se razumela, ali i da bi se ponekad pomerila.

Jazz je, na neki način, životna lekcija u muzičkom obliku: slušaj, reaguj, ostavi prostor drugome, reci nešto svoje i ne boj se tišine između tonova.

U ovom nastupu Ella Fitzgerald i Duke Ellington izvode čuveni jazz standard “It Don’t Mean a Thing (If It Ain’t Got That Swing)” – pesmu koja i danas ostaje jedan od simbola jazz energije, ritma i improvizacije. Ellin vokal, Dukeov prepoznatljiv stil i “swing” osećaj u ovom snimku lepo pokazuju zašto je jazz toliko raznovrstan i zašto svaka interpretacija može da zvuči drugačije, a opet potpuno autentično.

Ella Fitzgerald i Duke Ellington predstavljaju dva velika stuba jazz istorije – Ella kao jedan od najvažnijih vokala svih vremena, a Duke kao vrhunski pijanista, kompozitor i vođa orkestra koji je oblikovao zvuk jazza kroz čitavu jednu epohu. Njihova saradnja je posebna jer spaja Ellinu vokalnu lakoću i preciznost sa Dukeovim osećajem za ritam, aranžman i “swing” atmosferu.

Ono što Ellu Fitzgerald izdvaja jeste njen način pevanja u kome glas postaje instrument. U jazz tradiciji to se često čuje kroz scat pevanje – improvizaciju glasom, bez klasičnog teksta, gde pevačica “svira” fraze kao da je deo benda. Zato se često kaže da Ella ne peva samo melodiju, već vodi pravi solo, kao saksofon ili truba, samo glasom.

U ovom nastupu se baš lepo čuje ta jazz čar: ritam, komunikacija među muzičarima i prostor da interpretacija bude živa, razigrana i drugačija u svakom izvođenju.

Veza jazza sa drugim žanrovima

Jazz nikada nije živeo izolovano. Od samih početaka bio je povezan sa bluesom, a kasnije je snažno uticao na soul, funk, rock, pa čak i pop muziku. Mnogi bendovi i izvođači koje slušamo, čak i kada nisu “čist jazz”, koriste elemente jazza – ritmičku slobodu, improvizaciju, bogatije harmonije ili način na koji bend funkcioniše kao celina.

Zato je jazz važan i za razumevanje muzike uopšte. Kada slušamo jazz, lakše primećujemo kako muzika “diše”, kako nastaje tenzija, kako se gradi atmosfera i kako se emocija prenosi bez mnogo reči.

Na portalu koji spaja blues i jazz, ova veza je posebno važna. Blues i jazz su istorijski i emotivno povezani: oba pravca nose priču, lični izraz i onu posebnu iskrenost koja se ne može odglumiti.

Django Reinhardt i Stéphane Grappelli pokazali su kako je jazz vrlo brzo postao i evropski jezik. Django je bio gitarista izuzetnog autorskog stila, a Grappelli jedan od najvećih jazz violinista, i zajedno su stvorili prepoznatljiv zvuk koji je ostao temelj onoga što danas zovemo gypsy jazz (jazz manouche).

Njih dvojica su bili ključni u formiranju čuvenog Quintette du Hot Club de France, ansambla koji je spojio swing energiju, improvizaciju i “kameran” osećaj svirke – kao da instrumenti vode razgovor u malom, ali izuzetno živom muzičkom prostoru. U toj kombinaciji, Đangoova gitara nosi ritam i solo linije, dok Grappellijeva violina peva melodiju i odgovara frazama gotovo kao ljudski glas.

Baš zato je ovaj snimak odličan za uvodni tekst o jazzu: pokazuje da jazz nije samo jedan zvuk i jedna scena, već širok svet stilova – od velikih orkestara i vokalnih standarda do intimnije, virtouzne i elegantne svirke kakvu su Django i Grappelli doneli evropskoj publici.

Kako slušati jazz ako tek počinješ

Za početak, nije potrebno znati teoriju, pravce i istoriju napamet. Dovoljno je da kreneš od utiska.

Probaj da obratiš pažnju na nekoliko stvari:

• Koji instrument vodi priču?
• Kako ritam “nosi” pesmu?
• Da li se muzičari dopunjuju ili “sudaraju” (u dobrom smislu)?
• Kako se pesma menja od početka do kraja?
• Kakav osećaj ostavlja – mir, energiju, setu, uzbuđenje?

Jazz se često zavoli baš tako – ne preko definicija, nego preko trenutka kada osetiš da te je neka fraza, solo ili atmosfera pogodila.

I što je najlepše, nema pogrešnog načina da se sluša. Neko voli analitički, neko intuitivno. Neko kroz slušalice, neko uživo. Neko kroz stare snimke, neko kroz savremene bendove. Sve je to dobar ulaz.

U ovom snimku The Belgrade Dixieland Orchestra kroz pesmu „Seoska sam lola“ pokazuje kako jazz može da zvuči istovremeno tradicionalno i potpuno domaće. Upravo u tome je lepota domaće jazz scene – preuzima duh ranog jazza i swinga, ali ga prevodi na naš jezik, naš senzibilitet i publiku kojoj je taj zvuk blizak.

Beogradski Dixieland Orchestra je važan primer kako se jazz kod nas ne svira samo kao “kopija” velikih uzora, već kao živa muzika koja komunicira sa publikom. Njihov pristup tradicionalnom jazzu i energija benda lepo pokazuju da jazz u Srbiji ima svoj identitet – i da od Beograda priča sasvim prirodno može da se nastavi ka Novom Sadu, gde ovaj portal dalje povezuje lokalnu scenu, publiku i muzičke priče.

Jazz i Novi Sad

Kada se ova priča spusti na naš prostor, jazz dobija dodatnu bliskost. Novi Sad je grad koji ima publiku za muziku koja nije površna – za dobru svirku, improvizaciju i autentičan izraz. Kroz godine su se ovde razvijali koncerti, festivali, klupske večeri i različite muzičke priče koje su gradile odnos publike prema jazzu.

To je važno, jer jazz najbolje živi tamo gde postoji zajednica koja ga sluša, podržava i deli. A Novi Sad upravo ima taj potencijal: grad u kome muzika nije samo zabava, već i kultura susreta.

Zato je važno da postoji prostor kao što je nsbluesjazz.org.rs – mesto koje povezuje izvođače, priče, događaje i publiku. Portal može biti ulazna tačka za one koji tek otkrivaju jazz, ali i mesto okupljanja za one koji ga već dugo slušaju.

Jazz nije nešto daleko i tuđe. On postoji i ovde – u našem gradu, na našim binama, u razgovorima posle koncerta i u svakom trenutku kada muzika dobije prostor da bude iskrena i slobodna.

U ovom snimku se lepo čuje ono što je važno za novosadsku scenu: spoj velikog benda, jakog vokala i energije uživo. Kada jazz svira big band, pesma dobija širinu, dinamiku i onu “koncertnu” snagu koja odmah vuče publiku – a upravo gostujuća pevačica u ovakvom formatu donosi dodatnu emociju, karakter i prepoznatljiv izraz.

Novosadski Big Band je važan deo muzičke slike grada, sa ozbiljnim orkestarskim zvukom i širokim repertoarom koji obuhvata jazz, funk, pop i druge scenske forme. Na njihovim zvaničnim kanalima i sajtu vidi se da bend nastupa kroz više programa i projekata, a u opisu benda i programa ističe se i rad sa većim produkcijama i aranžmanima, uz vođstvo dirigenta Fedora Vrtačnika. Možete ih videti i da sviraju i sa Zdravkom Čolićem.

Zato je ovakav video odličan za kraj uvodnog teksta o jazzu: pokazuje da ova muzika kod nas nije samo “istorija” i priča o velikim svetskim imenima, već živa scena koja postoji ovde i sada – u Beogradu, ali i u Novom Sadu, gde publika već godinama ima priliku da sluša vrhunske izvođače kroz koncerte i festivalske programe.

Prirodni nastavak te priče je Novosadski jazz festival, koji ima kontinuitet i jasno mesto na kulturnoj mapi grada. Na zvaničnom sajtu festivala mogu da se prate programi, izvođači i arhiva prethodnih izdanja, a 27. izdanje je održano od 10. do 12. oktobra 2025. na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.

Glavni pravci jazza

Iako često govorimo o jazzu kao o jednom žanru, jazz je zapravo širok svet različitih stilova. Tokom vremena razvijali su se različiti pravci, pa zato jazz može da zvuči potpuno drugačije – od razigrane plesne muzike do intimnih i eksperimentalnih formi.

Važno je znati da se ovi pravci često prepliću. Nisu strogo odvojeni, a mnogi muzičari su kroz karijeru menjali stil i spajali uticaje.

Nećemo sad ovde kačiti link malo ćemo ostaviti i vama da otkrivate, a to je najbolj način. Pisac ovih redova je većinu stvari pronašao, nije se samo oslanjao na neke utabane staze, dakako da sam slušao mnogo na preporuku, ali mislim da većinu omiljenih stvari su došle nekako niotkuda posredno, kroz traganje.

Tradicionalni jazz (New Orleans jazz)

Ovo je jedan od najranijih oblika jazza. Karakterišu ga živa energija, kolektivna improvizacija i prepoznatljiv “paradni” osećaj ritma. U ovoj muzici često se jasno čuje kako više instrumenata istovremeno vodi muzički razgovor.

Swing i big band jazz

Swing je jazz učinio popularnim i plesnim. Veliki orkestri (big bendovi) doneli su bogat zvuk, jake aranžmane i ritam koji “nosi”. Ovo je pravac koji mnogima prvi padne na pamet kada pomisle na klasični jazz.

Bebop

Bebop je doneo brži tempo, složenije harmonije i veću slobodu u improvizaciji. Ovo je jazz koji više traži pažljivo slušanje nego ples, ali upravo zato otkriva koliko jazz može biti kreativan i uzbudljiv.

Cool jazz

Cool jazz je smireniji, elegantniji i često atmosferičniji. U odnosu na bebop, deluje “prostranije” i mekše, sa više prostora između tonova. Mnogi ga vole kao idealan ulaz u jazz jer je prijatan i lako “diše”.

Ovaj snimak je sjajan primer drugačijeg lica jazza – mračnijeg, tišeg i filmskog. Reč je o muzici koju je Miles Davis snimio za film Ascenseur pour l’échafaud (Lift to the Gallows), a upravo ta atmosfera – melanholična, napeta i “noćna” – pokazuje koliko jazz može da bude snažan i bez velike brzine ili puno tonova.

Posebno je zanimljivo što je ova muzika nastala vrlo spontano, tokom noćnog snimanja u Parizu, nakon gledanja filma, sa muzičarima koji nisu bili Milesov standardni bend. Upravo zato soundtrack zvuči tako živo i prirodno – kao da muzika diše zajedno sa scenama.

Miles Davis je jedan od najvažnijih ljudi u istoriji jazza: trubač, kompozitor i vođa bendova koji je kroz decenije menjao pravac moderne jazz muzike. Britannica ga opisuje kao jednog od najvećih uticaja na jazz od kasnih 1940-ih, a njegov rad je bio ključan i za razvoj cool i modal jazza.

Baš zato je ovaj video odličan u uvodnom tekstu o jazzu: pokazuje da jazz nije samo “vesela svirka” ili big band zvuk, već i muzika atmosfere, prostora i emocije – što je važan most ka savremenijem slušanju jazz muzike.

Hard bop

Hard bop je zadržao improvizatorsku snagu bebopa, ali je uneo više groove-a, blues osećaja i energije. Zvuk je topliji, direktniji i često emotivno snažniji.

Modal jazz

Kod modal jazza fokus je više na atmosferi i razvoju ideje nego na brzom menjanju harmonija. Ovaj pravac često zvuči otvoreno, duboko i meditativno, pa je mnogim slušaocima posebno privlačan.

Jazz fusion

Fusion spaja jazz sa rockom, funkom i kasnije elektronikom. Donosi moderniji zvuk, jači ritam i često virtouznu svirku. Ovo je pravac koji lepo pokazuje koliko je jazz otvoren za promene i saradnju sa drugim žanrovima.

Savremeni jazz

Danas jazz živi u mnogo oblika – od akustičnih trio sastava do bendova koji kombinuju jazz sa soulom, hip-hopom, elektronikom i world music uticajima. Savremeni jazz pokazuje da ovaj žanr nije muzejska stvar, već živa muzika koja se i dalje razvija.

Ovaj video “The Yussef Dayes Experience – Live From Malibu” baš lepo predstavlja savremeni jazz: jak groove, vrhunsku ritam sekciju i muziku koja zvuči moderno, a i dalje ima onu pravu improvizatorsku energiju. Snimak je nastao kao live session u planinama iznad Malibua, sa prepoznatljivom “golden hour” atmosferom, što mu daje dodatnu filmsku i intimnu dimenziju.

Yussef Dayes je multiinstrumentalista, producent i kompozitor, a u ovom nastupu ga prate njegovi dugogodišnji saradnici: Rocco Palladino (bas), Venna (saksofon), Elijah Fox (klavijature) i Alexander Bourt (perkusije). Upravo ta postava sjajno pokazuje kako savremeni jazz danas funkcioniše – kao živa komunikacija benda, gde ritam, harmonija i improvizacija stalno “razgovaraju” i grade atmosferu u trenutku.

Ovaj video je odličan za uvodni tekst o jazzu jer povezuje tradiciju i sadašnjost: čuje se jazz osnova, ali i uticaji soula, funka i modernije produkcije. Uz to, Yussefova muzika se prirodno naslanja na njegov album “Black Classical Music”, koji je njegov debi solo album i važan primer kako današnji jazz može da bude i autorski, i pristupačan, i duboko muzički.

Kada znamo da jazz ima više pravaca, lakše nalazimo ono što nam prija. Neko će voleti swing i big bend zvuk, neko mirniji cool jazz, neko energični fusion, a neko će tek kroz blues i srodne žanrove ući u svet jazza.

Upravo zato je jazz zanimljiv – ne postoji samo jedan ulaz, niti samo jedan “pravi” način da se sluša.

Bluz je muzika koja govori istinu (i zašto je i danas važna) to je zapravo neka tema koja je motiv ovog članka. Pa da krenemo redom…..

Bluz nije samo muzički žanr. To je jezik emocije. Kad ljudi kažu da je bluz “tuga”, obično misle na onu poznatu, ljudsku vrstu tuge – onu koja ne traži sažaljenje, nego razumevanje. Ali bluz je i prkos, humor, snalažljivost, strast, ponos. U tri akorda i jednoj iskrenoj rečenici može da stane čitav život.

Ovaj tekst je namenjen kao uopšten, ali temeljan uvod – da posluži kao “osnovna stranica” na portalu, mesto na koje se vraćaš kada želiš da se podsetiš: šta je bluz, odakle dolazi, kako se menjao i kako da ga slušaš. Ali pišući ovo pisac ovih redova je svestan da će bluz zahtevati serijal tekstova, jer taj jedan bi bio knjiga, a ne članak na sajtu….

Šta je zapravo bluz?

Najjednostavnije: bluz je muzika koja je nastala iz svakodnevice, rada, borbe i nade, a kroz decenije postala temelj velikog dela moderne popularne muzike.

Bluz se često prepoznaje po:

• “Blue notes” (plave note) – specifično “spuštanje” tonova (naročito trećeg, petog i sedmog stepena), što daje onaj prepoznatljivi “uzdah” u melodiji.
• Call & response – dijalog: glas odgovara gitari, harmonika odgovara glasu, publika odgovara bendu. To je muzika koja “priča nazad”.
• 12-taktni obrazac (12-bar blues) – najpoznatija forma bluza. Nije jedina, ali je najčešći “kostur” u koji se ubacuje sve: ljubav, šala, jadikovka, priča iz kraja.
• Ritmičku elastičnost – bluz može biti spor i težak kao korak, ili brz i razigran kao žurka u malom klubu.

I možda najvažnije: bluz je stav. Možeš odsvirati 12 taktova “tačno”, a da nije bluz. A možeš odsvirati jednu jedinu frazu i da bude bluz do kosti – ako zvuči kao istina.

Koreni: od radnih pesama do Delta bluza

Bluz je izrastao iz afroameričkog iskustva na američkom Jugu krajem 19. i početkom 20. veka. Pre nego što je bluz dobio ime, postojali su:

• radne pesme (work songs) – ritam koji drži telo u pokretu i um budnim
• spirituals i gospel – duhovna muzika, nada i zajedništvo
• field hollers – solo pozivi i improvizovane vokalne fraze, često “iz stomaka”, na otvorenom

U tom svetu, muzika nije bila ukras – bila je alat za preživljavanje. Tu se rađa ono što će kasnije postati bluz: lična priča, snažan ritam i improvizacija.

Delta bluz: sirovina i mit

Kad se kaže “Delta bluz”, ljudi često misle na ogoljeni zvuk: glas + gitara, ponekad usna harmonika. To je bluz koji zvuči kao prašina, znoj, noć i put. Jednostavan, ali emotivno pun.

Delta bluz je kasnije postao i mit: priče o muzičarima, putovanjima, nastupima po juke joint lokalima, improvizaciji, pesmama koje su se prenosile “od uha do uha”.

Posle muzičkog dela članka gde smo predstavili legendu delta bluesa Son House-a važno je pomenuti pre svih Robert Johnosona o kome smo već pisali na portalu. Zatim tu su i piscu ovih redova najdraži Charley Patton, Skip James, Bukka White, Honeyboy Edwards (koga smo imali prilike da gledamo i slušamo u Novom Sadu i Beogradu)….i mnogi drugi, malo i proguglajte (smeh).

Charley Patton (oko 1891–1934) se često naziva “ocem Delta bluza” – ne zato što je bio prvi, nego zato što je njegov stil postavio šablon za ono što danas prepoznajemo kao “Delta zvuk”. Imao je grub, snažan vokal i ritmičnu, perkusivnu gitaru, a na nastupima je bio pravi šoumen (priča se da je gitaru znao da svira iza leđa ili između nogu). Njegove pesme su hvatale stvarni život Delte: puteve, teške dane, ljubav, svađe, ali i velike događaje poput poplava, zbog čega je njegova muzika i danas dokument vremena, ne samo zabava.

Širenje i grananje: više blues načina, ne jedan

Bluz nije “jedan” stil. Kako su se ljudi selili, menjali su se i zvuk i teme. Neki važni pravci:

• Piedmont bluz – “prstima” svirana gitara, često živahnija i plesnija, sa puno ritmičkih detalja.
• Texas bluz – otvoreniji ton, često “glatkiji”, sa naglaskom na melodijske solo deonice.
• Chicago bluz – kad je bluz postao električan, gradski, glasniji.

Velika seoba i elektrifikacija

Kako su afroameričke zajednice prelazile iz ruralnih oblasti u gradove (Chicago, Detroit, St. Louis…), promenila se i muzika. U gradu je bučno. U klubu je bučno. Gitara mora da “prođe” kroz prostor – i zato dolaze:

• električna gitara
• pojačala
• bubanj kao stabilna kičma zvuka
• bas koji “zakucava” groove

Chicago bluz donosi pun bend, jači ritam, oštriju harmoniku, “band” energiju. To je bluz koji stoji na pragu rokenrola.

Ovo je jedna od onih “istorijskih” svirki gde se bukvalno vidi kako se bluz predaje s kolena na koleno: Muddy Waters u svom prirodnom okruženju (mali klub), a pored njega klinci koji su odrasli na toj muzici – The Rolling Stones.

Snimak je nastao u Checkerboard Lounge u Čikagu, 22. novembra 1981., kao improvizovano/iznenadno gostovanje: Mick Jagger, Keith Richards, Ronnie Wood i Ian Stewart se priključuju Muddyju i njegovom bendu u intimnoj klupskoj atmosferi.

Zašto je ovo posebno dobro za naš portal:

• Simbolika kruga: Stones su uzeli ime po Muddyjevoj pesmi “Rollin’ Stone” (1950), a ovde stoje pored njega kao gosti i fanovi, ne kao “zvezde”.
• Energija malog kluba: nema “stadionskog” sjaja – ima groove, call & response i sirovu komunikaciju benda i publike.
• Lekcija iz stila: Muddy vodi stvar minimalno, ali autoritativno dok ostali se “uklapaju” oko njega – baš kako bluz i treba.

Muddy Waters (pravim imenom McKinley Morganfield, 1913–1983) je jedan od najvažnijih ljudi u istoriji bluza – često ga zovu “ocem Čikago bluza”, jer je upravo on pomogao da se Delta bluz preseli u grad i postane električan.

Rođen je u Misisipiju i odrastao uz ruralni, akustični bluz, ali kada se preselio u Chicago (1940-e), počeo je da svira glasnije: električna gitara + bend + čvrst groove. Taj zvuk je postao šablon za čitav žanr: snažan vokal, “teški” rifovi, call & response između glasa i instrumenata, i onaj osećaj da pesma “gura” napred čak i kad je spora.

Najpoznatiji je po pesmama kao što su “Hoochie Coochie Man”, “Mannish Boy”, “Got My Mojo Working” i “Rollin’ Stone” (po kojoj su Rolling Stones dobili ime, to smo već rekli jel tako). Njegovi bendovi su okupljali vrhunske muzičare (harmonika, klavir, bas), pa Muddy nije bio samo pevač/gitarista – bio je i lider zvuka koji je definisao kako moderni bluz bend treba da zvuči.

Bluz i rokenrol: porodica, ne komšije

Posle Maddy Watersa sa Stonsima moram ubaciti i ovu Madijevu pesmu: Blues ima bebu i zove se Rock & Roll. To je ta prelomna tačka kada je je gitarski blues otškrinuo vrata kompletne moderne muzike.

Teško je proceniti koliko je bluz uticao na rokenrol, soul, R&B, funk, pa i na moderni pop. Mnogo toga što danas uzimamo zdravo za gotovo – gitarski rif, solo, “riff + odgovor”, emotivni vokal – već je bilo u bluzu.

Kad slušaš rani rokenrol, često slušaš bluz ubrzan i pojačan. Kad slušaš mnoge rok standarde, često slušaš bluz u drugačijoj garderobi.

O čemu bluz peva?

Bluz je poznat po “teškim” temama, ali u praksi bluz peva o svemu što je ljudsko:

• ljubav i raskid
• siromaštvo i nepravda
• put, lutanje, bekstvo i povratak
• rad, umor, ponos
• humor, ironija, “priče iz kraja”
• sloboda i dostojanstvo

Zato bluz nikad nije nestao. Menjao je oblik, ali je zadržao suštinu: ličnu priču koja zvuči univerzalno.

Kako slušati bluz (ako si tek ušao u priču)

Ako si nov u bluzu, evo jednostavnog “mape slušanja”:

1. Prati vokalnu frazu – bluz peva “kao da priča”. Obrati pažnju na pauze i naglaske.
2. Čuj odgovor instrumenta – gitara ili harmonika često “komentariše” pevanje.
3. Prati groove – bluz je često hipnotičan. Nije komplikovan, ali je precizan.
4. Slušaj ton, ne brzinu – spor bluz ume da bude najteži i najlepši.
5. Upoređuj verzije – ista pesma u različitim interpretacijama otkriva koliko bluz živi od izvođača.

Predlog “starter” slušanja (različite epohe)

Bez ulaska u previše detalja, dobro je krenuti od nekoliko “tačaka”:

• rani, akustični bluz (solo izvođači)
• električni gradski bluz (bend)
• “king” era (gitarski solo kao priča)
• moderni bluz/rok-bluz (savremenija produkcija)

Na portalu ćemo vremenom pisati posebne tekstove: “Delta bluz za početnike”, “Chicago bluz – zvuk grada”, “Texas bluz i gitarska elegancija”, “Žene u bluzu”, “Bluz harmonika – instrument koji plače i smeje se”. Itd to je samo par ideja koje izbacujemo na prvu.

Chuck Berry – most između bluza i rokenrola

Chuck Berry (1926–2017) je jedan od ključnih pionira rokenrola – muzičar koji je blues i R&B jezik pretvorio u ono što danas zovemo “rock’n’roll” stil: prepoznatljivi gitarski rifovi, jasne melodije, snažan ritam i tekstovi koji zvuče kao kratke priče iz života. Njegov uticaj na generacije (od britanskog rock talasa do savremenog gitarskog zvuka) je ogroman, a Rock & Roll Hall of Fame ga opisuje kao presudnog za formiranje i razvoj rokenrola.

Na snimku koji smo ubacili, Chuck Berry izvodi “Memphis, Tennessee” – klasik prvi put objavljen 1959. (Chess Records), poznat po “filmskom” narativu i lepom obrtu u priči. Čak i u ovoj TV izvedbi iz 1972, čuje se ono po čemu je Berry bio majstor: ekonomična gitara koja “priča”, ritam koji gura napred i osećaj da je svaka fraza pogodak.

Bluz danas: tradicija koja stalno menja oblik

Danas bluz živi u više slojeva:

• tradicionalni čuvari zvuka – ljudi koji sviraju “staro”, sa poštovanjem prema formi
• savremeni autori – bluz sa novim temama, novom produkcijom, ali istom iskrenošću
• bluz u fuziji – mešanje sa jazzom, rockom, soulom, pa čak i hip-hopom (u ritmu, fraziranju, stavu)

Bluz nije muzejski eksponat. Bluz je kao zanat: učiš osnove, pa onda praviš svoj rukopis.

Na snimku iznad (B.B. King – “The Thrill Is Gone”, Crossroads Guitar Festival 2010) King ne svira sam – pridružuju mu se još tri velika gitarista:

• Eric Clapton (gitara)
• Robert Cray (gitara)
• Jimmie Vaughan (gitara)

Zatim su se pridružili i velikani poput Johny Wintera, Buddy Gay-a, Ronnie Wood-a ne mogu ni ispratiti ko je sve izašao na binu…..

Kratko o Ericu Claptonu

Clapton je ceo Crossroads festival i pokrenuo (u vezi sa Crossroads Centre u Antigvi), i godinama je jedan od najpoznatijih “ambasadora” britanskog blues-rock talasa.
Sa B.B. Kingom je imao i veliko studijsko povezivanje: zajednički album “Riding with the King” (2000), koji je osvojio Grammy za Best Traditional Blues Album.

Eric Clapton je u šezdesetim postao simbol britanskog blues-pokreta – gitarista čiji je ton i fraziranje podiglo bluz na ‘rok’ binu. Čuveni grafit ‘Clapton is God’ iz Islingtona nije bukvalna tvrdnja, već znak koliko je publika tada bila opčinjena novom ulogom električne gitare i Claptonovim zvukom. Toliko o njemu i koliko je važan za muziku.

B.B. King – kralj modernog bluza

B.B. King (1925–2015) je jedna od najvećih ikona bluza – muzičar koji je blues učinio globalnim jezikom i postavio standard kako izgleda “moderni” blues gitarista i frontmen. Rođen u Misisipiju, izgradio je karijeru kroz Memphis i klubove američkog Juga, a vremenom postao svetska zvezda koja je nastupala pred publikom svih generacija.

Njegov zaštitni znak je gitara “Lucille” i stil koji je odmah prepoznatljiv: čist, pevački ton, precizan vibrato i fraze koje zvuče kao da gitara “govori”. B.B. nije jurio brzinu – jurio je emociju. Znao je da jednom notom kaže više nego neko sa deset.

Pored svirke, B.B. je bio i veliki komunikator: osmeh, kontakt s publikom, kratke priče između pesama, osećaj da si u klubu i kad si u dvorani. Njegove pesme poput “The Thrill Is Gone”, “Every Day I Have the Blues” i “Sweet Little Angel” postale su klasici, a njegov uticaj čuje se u bluesu, rocku, soulu i popu.

Zašto bluz “radi” svuda, pa i kod nas?

Možda najlepša stvar kod bluza je što je lokalno rođen, a globalno razumljiv. Bluz priča o onim situacijama kad nemaš mnogo izbora, ali imaš dostojanstvo. To je osećaj koji se prepoznaje u svakoj kulturi.

Zato bluz odlično “hvata koren” i u evropskim gradovima, i na Balkanu, i u našim klubovima. Nije stvar u tome da kopiraš Ameriku – stvar je u tome da kroz bluz kažeš svoju priču.

Krenuo sam malo od nazad u ovom pisanju ne od Novog Sada već Kragujevca jer je blues univerzalni jezik.

Smak je kragujevačka legenda ex-YU rock scene koja je spojila blues osećaj i prog-rock širinu, sa Točkovom gitarom kao glavnim pripovedačem. “Šumadijski blues” je sjajan primer te formule: bluz forma i riff logika, ali sa domaćim “mirisom” i karakterom – dokaz da bluz nije samo američka priča, već univerzalan jezik koji svako može da ispriča na svom dijalektu.

Zanimljivo je i da su “Šumadijski blues” izvodili još vrlo rano – čak i kada su 1975. otvarali koncert Deep Purple u Beogradu, gde su svirali i “Šumadijski blues” (pored “Ulazak u harem”).

Bijelo dugme je bend koji je sedamdesetih praktično definisao pojam “velikog rock benda” na prostoru bivše Jugoslavije. Osnovani su u Sarajevu 1974, a predvođeni Goranom Bregovićem spojili su klasični rock/blues-rock izraz sa melodijama i ritmovima koji su imali prepoznatljiv “balkanski” šmek — zbog čega su ih voleli i rokeri i ljudi koji nisu nužno pratili rock scenu. Među prvima su nabavljali ploče Led Zeppelina i to se jasno oseti u ranim radovima. A i sami Zeppelini su imali čvrstu blues bazu.

U Jugoslaviji se blues i rock nisu “sreli” kao dve odvojene priče – oni su se prirodno preplitali čim je električna gitara postala glas jedne nove generacije. Blues je doneo osnovni rečnik: rif, 12-taktni osećaj, “call & response”, improvizaciju i onu sirovu iskrenost koja zvuči kao da pevaš šta ti se stvarno dešava. Rock je tome dodao pojačalo, brzinu i masovnu energiju – muziku za klubove, domove kulture i hale, gde se svira glasno i do kraja.

Ono što je jugoslovensku scenu učinilo posebnom jeste to što se taj blues-rock temelj nije zadržao samo na kopiranju uzora iz Amerike i Britanije. Bendovi su počeli da ubacuju lokalni karakter: melodije koje “mirišu” na našu tradiciju, ritmove koji imaju balkanski nerv i tekstove koji govore jezikom ulice, grada, kraja. Tako je nastajao zvuk u kome se prepoznaje i bluz tuga i rock prkos, ali i nešto treće – regionalni identitet.

Zato kad danas slušaš domaće klasike, često čuješ istu stvar: u osnovi je blues (srce), preko njega je rock (mišići), a iznad svega je naša interpretacija – dokaz da blues nije samo američka istorija, nego univerzalan način da se ispriča život, samo na različitom “dijalektu”.

U kontekstu tvog teksta o bluzu i rokenrolu, Bijelo dugme je dobar primer kako se blues/rock osnova može “prevesti” u domaći jezik: rifovi, energija benda i “prljavi” rock zvuk, ali uz motive koji publici zvuče blisko. Zato ih vredi pomenuti kao most između zapadnog rock/blues nasleđa i regionalne autentičnosti.

Bluz kao koren, rock kao udarac

U domaćem rocku veza sa bluzom nije išla samo kroz “klasični” blues-rock i virtuozne gitare. Kako se scena razvijala, taj blues temelj se sve više selio iz solaža u riff, iz “muzičkog pokazivanja” u stav, i iz velikih priča u ličnu, uličnu istinu. Drugim rečima: bluz je ostao prisutan, ali je počeo da se čuje više kao energija i karakter nego kao striktna forma od 12 taktova.

U tom prelazu nastaje prostor za bendove koji su rock svirali grubo i direktno, sa pesmama koje zvuče kao razgovor iz prve ruke – a upravo tu Partibrejkers ulaze kao jedan od najjačih primera kako se blues osećaj može pretvoriti u urbani, sirovi rock bez gubitka iskrenosti.

Partibrejkers i veza sa bluzom

Partibrejkers su beogradski bend nastao 1982, jedan od najvažnijih “prljavih” punk rock glasova na ex-YU sceni. Okosnicu benda čine Zoran Kostić Cane (vokal) i Nebojša Antonijević Anton (gitara), a njihov izraz je od početka naslonjen na ono što bluz čini živim: riff kao motor pesme, ritam koji vuče napred i vokal koji zvuči kao ispovest, ne kao “izvođenje”.

Njihova veza sa bluzom nije u “kopiranju” američkih šablona, nego u stavu i jeziku svirke: sirovo, direktno, bez ukrasa – kao klub, znoj i pojačalo na ivici. Nije slučajno što se među uticajima benda pominju rani Rolling Stones i britanski R&B, ali i blues, rockabilly i klasični rock’n’roll: Partibrejkers su taj temelj preveli na lokalni urbani govor, pa zvuče “naše”, a opet nose isti koren.

Ispričaću jednu anegdotu posle koncerta Brejkersa u Novom Sadu, na Nultom Exitu. Posle koncerta Milan moj kum (iz grupe Šinobusi) i ja došli da se slikamo sa Antonom….I kaže Milane: Jel možemo da se slikamo sa najboljim bluz gitaristom? Anton pitao: Kojim (smejem se i četvrt veka kasnije na ovo).

Natrag za Novi Sad: stari put, novi zvuk

Polako da krenem ka kući…..Bajaga nije poznat kao bluzer, ali….moram sledeći youtube klip posvetiti njemu, jer je pesma simpatična i mnogi i koji ne razmišljaju o bluzu u ovoj pesmi ga susreću. A ti slučajni susreti mogu da otvore razne puteve.

Pesma Stari put za Novi Sad je tipična Bajagina “filmska” priča u formi pesme: putovanje i povratak kao emotivni motiv. “Stari put” ovde radi kao simbol – nije samo ruta, nego osećaj nostalgije, sećanja i vraćanja na mesta (i ljude) koji imaju težinu. Muzički je to melodičan rock/pop-rock/bluz sa onim prepoznatljivim, pitkim refrenom koji lako “ulazi u uvo”, ali nosi i malo setnog tona. A najvažnije poveznica je naš Novi Sad.

Momčilo Bajagić Bajaga (rođen 1960) je jedan od najprepoznatljivijih autora i frontmena ex-YU rock scene: prvo se istakao kao član Riblje Čorbe, a zatim kao lider Bajage i Instruktora, benda koji je obeležio 80-e i ostao koncertno jak decenijama. Njegov “potpis” su melodija, jasna naracija i refreni koji zvuče lako, a pamte se dugo – zato se njegove pesme često doživljavaju kao mali urbanih dnevnik jednog vremena. Meni lično se najviše sviđa muzika koju je radio za filmove, npr posebno za film Profesionalac.

Ranu Riblju Čorbu sačuvaćemo za paralele u nekim drugim tekstovima da ne odlutam sad previše. Ali ovaj tekst zapravo je priča o univerzalnosti i širini bluza koja možda nije svima jasna pa eto malo da i o tome pričamo.

Evo nas kući u Novom Sadu

Kad kažemo “napokon smo kući u Novom Sadu”, to nije samo geografski povratak – to je povratak u klubove, u miris pojačala, u ravnicu i onu posebnu vrstu bluza koja ne žuri nigde. U Vojvodini se bluz često ne dere: on teče, kao put pored kanala, kao vožnja kroz polja, kao priča koja stigne do refrena tek kad joj daš vremena.

U tom “ravničarskom” ključu Šinobusi stoje kao jedan od najautentičnijih novosadskih blues-rock bendova. Nastali su krajem 2001. u Novom Sadu, a kroz godine su izgradili prepoznatljiv izraz koji se često opisuje kao ravničarski/vojvođanski blues – emotivan, narativan, ukorenjen u lokalnom pejzažu i mentalitetu, ali muzički čisto u blues tradiciji, od koje se vremenom malo udaljio, ali modernizovao i dolaskom novih članova transformisao, ali i dalje veoma bluesy nastrojen.

Spot koji sam ubacio je za pesmu “Kraj jezera”, i dodatno je dragocen jer je sastavljen (uglavnom) od snimaka sa svirke u novosadskom kafeu Foxtrot (2004) – baš onako kako bluz i treba da živi: iz kluba, iz večeri, iz grada.

I sad kao bivši član i prvi usno harmonikaš Šinobusa (posle je došao Žiksa, pa na koncu i Gile) nisam odabrao ovaj spot i pesmu zbog toga već zbog to iskonskog osećaja i pripadnosti bluzu. Posle “ravničarskog bluza” Šinobusa, lepo je zatvoriti krug pesmom koja nije bluz po formi, ali jeste po osećaju. Zvonko Bogdan kroz tamburicu i starogradski narativ nosi istu suštinu: nostalgiju, vreme koje bi da usporiš, i pejzaž koji se čuje u melodiji. U Vojvodini “blues” često ne dolazi kroz 12 taktova, nego kroz Dunav, ravnicu, kafanu i priču – i zato je ova pesma idealan završni pečat: dokaz da svako podneblje ima svoj “blues”, samo govori svojim instrumentima.

A dalje idemo sa vezom sa savremenim svetom i Exiti festivalom koji je simbol Novog Sada i mnogo je doprineo imidžu grada u svetu! Zalepio sam link celog nastupa sa nastupa iz 2017. godine. A sećam se kada su organizatori Exita još početkom 2000.ih na koktelu u Gradskoj kući ugostili Zvonka i mi ga pitali da li možemo da obradimo pesmu Kraj jezera. Eto malo istorijskih faktova koje niste sigurno znali.

Zvonko Bogdan na EXIT-u zvuči kao sudar svetova koji je zapravo prirodan: tambura i boemska Vojvodina usred velikog evropskog festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi. EXIT baš naglašava taj momenat “sudar generacija” – ali publika ga prima kao da je tu oduvek pripadao.

Ovaj nastup je dokaz da “bluz” nije u formi nego u osećaju. EXIT na Petrovaradinskoj tvrđavi je simbol moderne festivalske kulture sa desetinama žanrova i bina, a Zvonko Bogdan je tu doneo “ravničarski” ekvivalent bluza: tambura, priča, setna elegancija i pesme koje ljudi znaju napamet. Kada na Fusion stejdžu zajedno pevaju i klinci sa arene i stariji iz boemskih priča, vidiš da svako podneblje ima svoj autentični “blues” – samo govori svojim instrumentima.

Zvonko Bogdan

Zvonko Bogdan (rođen 5. januara 1942. u Somboru) je jedan od najprepoznatljivijih izvođača vojvođanske tamburaške / starogradske tradicije – pevač i autor čiji se repertoar oslanja na pesme Bačke i Panonije, ali i šire (u njegovom opusu ima i mađarskih romansi i drugih “panonskih” uticaja).

Šira publika ga često doživljava kao “gospodina pesme”: miran, elegantan nastup, puno naracije i atmosfere, i pesme koje mirišu na salaše, Dunav, fijaker, tamburaše i boemski život. U biografijama se navodi da je kao mlad pevao po beogradskim kafanama, a prekretnica je bila snimanje pesme „Ej salaši na severu Bačke“ (1971) – numere po kojoj je ostao upamćen i koja je postala simbol tog panonskog senzibiliteta.

Zvonko je za nas idealan primer: to formalno nije bluz (nema 12 taktova), ali ima istu suštinu – priču iz života, nostalgiju, dostojanstvenu setu i onaj osećaj da muzika “govori” o mestu iz kog dolazi. Zato njegov nastup (poput EXIT-a) dolazi kao završna poruka: tradicija može da bude lokalna, ali emocija je univerzalna.

I kad bluz prepoznaš u tamburi, u ravnici ili u uličnom rif-u, shvatiš da su granice žanrova često samo etikete. Suština ostaje ista: priča, osećaj, improvizacija i onaj trenutak kad muzika “odgovori” na ono što ne umeš da kažeš rečima. A baš tu, na tom mestu gde emocija postaje jezik, bluz se najlakše spaja sa svojim najbližim rođakom – jazzom.

Od Delte do Dunava, od kluba do tvrđave, bluz se stalno menja – ali nikad ne gubi dušu. Kad jednom “uhvatiš” taj osećaj, sledeći korak je prirodan: muzika koja mu je najbliža po načinu razmišljanja i po slobodi u svirci. Tu počinje jazz – ne kao suprotnost, nego kao drugo lice iste priče.

Sve što smo pomenuli – riff, call & response, priča i lokalni pečat – vodi do jedne ključne reči: improvizacija. A improvizacija je most kojim bluz prelazi u jazz i nazad. Zato na portalu koji spaja blues i jazz, ovaj prelaz dolazi prirodno: kad se bend “razgovara” na bini, žanr postaje manje važan od muzike same.

Bluz kao ulaz u jazz (i obrnuto)

Na portalu koji spaja blues i jazz, važno je da naglasimo: bluz i jazz su najbliži rođaci.

• Jazz je često harmonski složeniji, “širi” u akordima i aranžmanu.
• Bluz je često direktniji, “kraći put” do emocije.

Ali bluz je svuda u jazzu: u fraziranju, u “blue notes”, u osećaju, u improvizaciji. A jazz je u bluzu: u solosima, u aranžmanima, u bendovskoj komunikaciji.

Kod nas je jedan od najlepših primera tog mosta Bisera Veletanlić – džez pevačica koja je od ranih nastupa početkom 1960-ih izgradila reputaciju vrhunskog interpretatora, i ostala upamćena i kao zvezda festivala sedamdesetih, ali i kao glas koji se prirodno kreće kroz jazz, soul i šlager. Njeno fraziranje je “jazz” (slobodno, razgovorno, sa osećajem za ritam i pauzu), a emocija često “blues” – ona vrsta iskrenosti zbog koje jedna linija može da zvuči kao čitava životna priča. Upravo zato nije slučajno što je godinama nastupala i sa vrhunskim domaćim jazz muzičarima, uključujući saradnju sa Vasilom Hadžimanovim i njegovim bendom, gde se njeni hitovi preoblače u jazz aranžmane i dobijaju novu širinu.

Zaključak je – tri akorda, hiljadu života

Bluz je muzika koja uči jednu važnu stvar: ne moraš imati savršene uslove da bi rekao nešto veliko. Ponekad su tri akorda dovoljna – ako iza njih stoji istina.

Ako ovaj portal postoji da čuva uspomene, predstavi bendove, klubove, događaje i ljude – bluz je idealan temelj. Jer bluz je uvek bio muzika zajednice: muzika malih bina, velikih emocija i priča koje ne smeju da se izgube. Novi Sad opet “voli jazz” najviše se vidi kroz Novosadski Jazz Festival – manifestaciju koja ima kontinuitet i infrastrukturu (institucije, publiku, muzičare) da jazz u gradu ne bude samo “običan” događaj, nego deo kulturnog identiteta.

Ako želite da se da se upustite u priču i da se uključite u rad portala pišite, zovite….Napravićemo „event“ slučati zajedno muziku, razgovarati….I širiti dalje ovu dobru priču…..

Vojvođanski Blues Band (VBB) — temelj novosadskog bluza, od 1968. do danas

Vojvođanski Blues Band (VBB) je jedan od najdugovečnijih i najuticajnijih bluz sastava koji su izrasli iz Novog Sada — bend čija priča spaja urbanu kulturu grada, “limanski” duh, klupsku scenu i kontinuitet muzike koja se prenosi s generacije na generaciju. Radio-televizija Vojvodine ih danas opisuje kao kultni novosadski bend i naglašava njihovu dugu liniju trajanja, uz novi zamah u 21. veku.

Koreni: Novosadski Blues Band (1968) i prelom u identitetu

Početak se vezuje za 1968. godinu, kada je novosadski konceptualni umetnik Branko Andrić Andrla osnovao sastav pod imenom Novosadski Blues Band.
Kako priča ide dalje, Andrla se vremenom povukao iz te muzičke koncepcije, a ideju i “život” benda preuzima Dragan Jurišić Gaga, koji menja ime u Vojvođanski Blues Band i okuplja muzičare oko novog identiteta.

Upravo u toj promeni imena krije se i širi smisao: “vojvođanski” nije samo geografska odrednica, već poruka o zvuku i mentalitetu — o muzici koja je nastala u gradu koji u isto vreme pamti staro, prima novo i stalno iznova izmišlja sopstvenu scenu.

Gaga era: bend kao institucija scene

U intervjuu za 021.rs, VBB se opisuje kao bend kroz koji je prošao veliki broj muzičara, ali je zadržao reputaciju dobrog, ozbiljnog sastava.
Isti izvor navodi i tri ključna izdanja iz ranijih perioda, koja su ostavila trag:

• „Šećeru moj“ (1986) — ploča (split LP) koju dele sa Radovanom Petrovićem.
• „Vojvođanski bluz bend“ (1995) — audio kaseta u izdanju Prometeja.
• „Vreme je za Novi Sad“ (2003) — CD (Radio 021 kao izdavač); na Discogs-u se navodi da je izdato 2003, uz napomenu da je materijal sniman 2001.

Ova diskografija je važna jer pokazuje kako je VBB funkcionisao kroz različite “medijske epohe” (vinil/kaseta/CD), ali i kako je bio čvrsto vezan za Novi Sad — ne samo kao mesto porekla, nego kao temu, motiv i zajednicu.

Pauza, gubitak i povratak: obnova benda oko 50. godišnjice

Nakon Gagine prerane smrti bend prestaje sa radom, a zatim dolazi period pauze koji se u izvorima opisuje kao višegodišnji. (021.rs)
Prelomni trenutak dolazi kada gitarista Atila Šoti pokreće inicijativu da se VBB ponovo okupi — sa idejom da se obeleži 50 godina od osnivanja i da se sačuva autentično nasleđe benda.
U isto vreme, Šoti govori o nameri da se Gagini tekstovi i melodije ne menjaju, već da se instrumentalno “osveže” i približe vremenu u kojem živimo, uz želju da bluz ponovo dobije mesto i među mlađom publikom.

„Pokaži da možeš“: savremeni VBB zvuk (Jugoton/Croatia Records)

Novi album „Pokaži da možeš“ objavljen je u izdanju Jugoton / Croatia Records, a RTV naglašava da album donosi 13 pesama: šest odabranih starijih kompozicija (sa zadržanim tekstom i melodijom, ali novim instrumentalnim ruhom) i sedam potpuno novih.
Muziku i aranžmane potpisuje Atila Šoti, a u jednom od tekstova o albumu navodi se da tekstove potpisuju Branislav Bašić Pekar i Dragan Jurišić.
Album je dostupan i na striming platformama kao izdanje iz 2024. godine (13 numera).

RTV dodatno citira Šotija da je ovo “savremeni” bluz zvuk, uz dodire džeza i rokenrola — onako kako se svira u 21. veku.
U muzičkim osvrtima se VBB često opisuje kao sastav koji peva na maternjem jeziku i zadržava prepoznatljivu emotivnu, “ličnu” interpretaciju bluza.

Današnja postava (obnova benda)

U periodu obnove, u medijima se navodi postava u kojoj su, uz Šotija, i sledeći članovi:

• Milan Bugarin (vokal)
• Dejan Starčević (klavijature)
• Davor Jojić (bas)
• Tomo Šimunović (bubnjevi)
• Magdalena Bešenji (prateći vokali)

Za album se navode i gostovanja cenjenih regionalnih muzičara (npr. Tihomir Pop Asanović na klavijaturama i Ivan Fece Firchie na bubnjevima), uz još gostujućih basista.

Zašto je VBB bitan za “Bluz i džez Novog Sada”

U priči o novosadskoj sceni, Vojvođanski Blues Band je više od benda: on je most. Most između 60-ih i današnjeg vremena, između klupske scene i “kulture sećanja”, između autorskog bluza i lokalnog jezika koji nosi posebnu boju. 021.rs eksplicitno povezuje bend i pesmu/album “Vreme je za Novi Sad” sa događajem/idejom „Novosadska kultura sećanja“, čime se VBB pozicionira kao deo gradskog pamćenja, a ne samo muzičke statistike. (021.rs)

Upravo zato je VBB idealan izvođač za platformu “Bluz i džez Novog Sada”: ne samo kao diskografija i biografija, već kao živa nit koja objašnjava kako se ovde bluz uopšte “primio” — i zašto još uvek traje.

Foxtrot u Novom Sadu nije samo “još jedan kafić na Futoškoj”. Foxtrot je ona vrsta mesta koje se ne objašnjava lako ljudima koji ga nikad nisu doživeli — jer nije poenta u meniju, ni u stolovima, ni u tome šta je “u trendu”. Poenta je u osećaju da si ušao u prostor koji je napravljen za muziku i ljude koji muziku vole ozbiljno, ali normalno, bez poziranja.

Nalazi se na Futoškoj 23, u delu grada gde se svakodnevica stalno preliva: malo Grbavica, malo centar, malo “usput”, a u stvari uvek “tu”. Sam njihov Instagram to kaže bez filozofije: adresa, pa tagovi #jazz #blues #rock #goodmusic — kao da ti je neko samo šapnuo pravilo kuće.

I onda uđeš unutra, i shvatiš zašto se o Foxtrotu priča kao o utočištu. InYourPocket ga opisuje kao wood panelled kafe, omiljen među ljubiteljima jazza, rocka i bluesa: danju mirno mesto za piće i novine, a uveče “krene da se ljulja”, uz dim u vazduhu i svirke vikendom. Taj opis je zapravo savršeno tačan, ali je previše “turistički” da uhvati ono bitno: Foxtrot ne glumi klub, on jeste klub kad treba — i ne glumi dnevni kafe, on jeste kafe kad treba. Prelaz između ta dva stanja se desi prirodno, bez velike najave: samo padne veče, neko pojača zvuk, svetla postanu mekša, i odjednom shvatiš da se u tom prostoru više sluša nego što se priča.

Foxtrot se često opisuje kao mesto sa dušom starog Novog Sada. UrbanBug ga smešta “pod starim platanima”, u prizemlju predratne građanske kuće, i priča o tome kako su u 90-im ljudi počeli da traže nešto više od jeftinog pića i radija u pozadini. To “nešto više” je ovde postalo standard. Ne zato što je Foxtrot ikad imao potrebu da bude važan, nego zato što je uporno gurao ideju da kultura nije dekor, nego sadržaj. U nekim tekstovima o kultnim kafeima Novog Sada provlači se i podatak da se ta priča sistematski neguje još od 1996. godine, uz vizionarstvo osnivača Toze.

A Toza je važan deo “foxtrot mitologije” — ali na onaj način kako Novi Sad pamti ljude: kroz priče, nadimke, detalje, anegdote. U jednom novijem tekstu o Novosađanima piše da je Toza od Foxtrota napravio to što je danas, i da se priča održala kroz decenije; nakon njegove smrti, lokal je preuzela Cica i nastavila da čuva taj duh, pa Foxtrot nije podlegao modernim trendovima i “novoj muzici”. E, to je možda najautentičniji opis Foxtrota: mesto koje se menja taman toliko da preživi, ali nikad toliko da izgubi sebe.

Zato ga ljudi doživljavaju kao blues utočište. Ne “utočište” kao neka patetika, nego kao realna stvar: u gradu koji zna da bude glasan i brz, Foxtrot je džep u kojem je ritam sporiji, a pažnja veća. Blues kao žanr traži prostor u kojem može da se čuje kako treba — da gitara ne bude samo zvuk, nego rečenica; da usna harmonika ne bude “efekat”, nego glas; da ritam sekcija drži pod kao da je živo biće. Takva muzika ne voli sterilne prostore i previše distance. A Foxtrot, po svojoj prirodi, ima taj “klupski” nerv: ljudi su blizu, atmosfera je sabijena, i kad krene svirka, publika nije statistika nego deo događaja.

Foxtrot je i praktično podešen kao mesto u kojem se ostaje duže nego što si planirao. Ima i baštu / outside seating, ima Wi-Fi, i čak se eksplicitno navodi kao mesto gde su psi dozvoljeni, što ti odmah kaže kakav je to tip lokala: opušten, ali sa pravilima koja su ljudska. A da, tu je i ona “stara škola” stvar koju vredi pomenuti bez ulepšavanja: vodi se kao smoking place. Nekome je to minus, nekome je to deo tog klupskog šmeka iz vremena kad se blues uvek slušao “u polumraku”. Kako god, to je još jedan znak da Foxtrot nije projektovan da bude savršen — nego stvaran.

Ono što dodatno hrani priču o Foxtrotu kao blues tački je to što se i danas vidi da je živ u muzičkom ritmu grada. Pojavljuje se u rasporedima svirki i muzičkim objavama kao mesto gde se redovno dešava nešto, baš na toj adresi na Futoškoj. Ne moraš ni da znaš ko svira da bi znao šta dobijaš: gotovo uvek dobiješ veče u kojem muzika nije “za slikanje”, nego za slušanje.

I sada, ona najvažnija stvar kad kažeš “autentično”: Foxtrot nije utočište zato što je savršen. Utočište je zato što je dosledan. To je ono mesto gde možeš da dođeš sam i da se ne osećaš čudno; gde možeš da dođeš s ekipom i da se ne nadmećete ko je glasniji od pesme; gde ti je normalno da se posle treće numere ućutiš na minut, jer te je nešto “zakačilo”. Foxtrot ne traži od tebe da budeš neko drugi. Samo traži da, kad muzika krene, budeš prisutan.

Novi Sad je grad kafića i grad muzike — ali retko kad te dve stvari budu u istoj rečenici na ozbiljan način. Foxtrot jeste jedna od tih rečenica. Ne zato što se hvali, nego zato što mu je identitet izgrađen kroz godine i ljude. I zato ga ljudi zovu velikim blues utočištem: jer je to mesto gde se blues ne tretira kao “tematska plejlista”, nego kao živa stvar koja se dešava među stolovima, u uglu, na maloj bini, na par metara od tebe.

The Bad Week je novosadski country blues trio koji je bukvalno krenuo sa asfalta – kao ulični sastav u centru grada – i iz te “street” škole vrlo brzo prešao na klubove, festivale i turneje, bez gubljenja one sirove, neposredne energije zbog koje ih ljudi i zavole.

Bend je nastao u julu 2020. u Novom Sadu, a priča im je tipična za prave blues ekipe: sviraš gde ima publike, gradiš zvuk iz večeri u veče, učiš da držiš groove i da pesma “radi” i kad nemaš veliku binu ni veliku produkciju. Upravo to uličarsko iskustvo im je ostalo kao zaštitni znak — i danas, i kad su na ozbiljnoj bini, zvuče kao da sviraju “na dva metra od tebe”.

Po postavi su klasično “malo ljudi – puno zvuka”: Strahinja Jajić (vokal i gitara), Stefan Stefanović Gile / Gileta Slim (usna harmonika) i Danijel Seethaler (bubnjevi/kahon). Njihov žanr se najčešće opisuje kao američki country blues – oslonjen na ritam, priču i taj prljavi šarm “stare škole”, ali sa dovoljno energije da sve bude koncertno i plesno, a ne muzejski.

U startu su gradili set kroz obrade, ali su vrlo brzo počeli da sklapaju i autorski repertoar, koji je postao centralni deo onoga što danas jesu. Jedan od ranih “pečata” bio je uspeh na Festivalu akustične muzike FAMUS u Sivcu 2021, gde su osvojili prvo mesto (publika i žiri) sa pesmom „So it Was“.

Njihov debi album „So It Was“ objavljen je 2022. godine, a iza njega stoji baš dobra “blues” anegdota: u intervjuu pričaju kako ih je jedan čovek (Oktavijan) prepoznao dok su svirali na ulici i ponudio studio, pa su praktično “uleteli” i snimali u uslovima koji im nisu bili strani – uživo, spontano, bez velike pompe. Posle toga su dobili i izdavača Multimedia Music, a album je vremenom postao ozbiljna karta benda (na njemu su gostovali i Nenad Patković na basu i Tamara Mirić na pratećim vokalima).

Šira publika ih je dodatno upoznala kroz hrvatski Supertalent (sezona 9), gde su dobili i “zlatni gumb” na audiciji, stigli do polufinala i finala i završili među najzapaženijima u sezoni. Taj momenat im je otvorio vrata i van Srbije, a 2023. se u njihovoj biografiji pojavljuje i ozbiljan evropski korak: postali su deo European Blues Union kao prvi predstavnici iz Srbije.

Drugi album, „It Is How It Is“, objavili su 2024. (takođe za Multimedia Music) i tu se čuje da su zvukom porasli: sniman je tokom 2023. i 2024. u Multimedia Music studiju, uz detaljniji produkcijski pristup i goste (među njima opet Nenad Patković, kao i više pratećih vokala). U tekstovima i atmosferi tog albuma provlači se ideja ličnih iskustava, uspona i padova, i onog “tako je kako je” pogleda na život – ali bez patetike, više kao iskreni dnevnik pretvoren u pesme.

Kao najavu tog albuma izašla je pesma „Playing“ (spot/single), za koju su sami rekli da je album zamišljen da bude bogatiji zvukom i zreliji od prvenca. Tema “Playing” je okrenuta sećanju na mladost, lakoću i slobodu, i poruci da se radost i zahvalnost mogu “probuditi” i u običnom danu.

Važan deo njihove priče je i tempo nastupa: u jednom osvrtu se navodi da su u prethodnih godinu dana imali preko 150 svirki, što objašnjava zašto deluju kao bend koji je “u formi” — stalno na bini, stalno u kontaktu s publikom. A u 2024. su imali i ozbiljan takmičarski/ festivalski iskorak: pominje se pobeda na Blues Aperitiv u Češkoj i time otvoren put ka nastupu na velikom festivalu Blues Alive.

Love Struck je tribute bend iz Novog Sada posvećen muzici Stevie Ray Vaughan-a — ideja im je da sačuvaju “pravi” teksaški blues izraz, onaj sirov i munjevit (što i sami naglašavaju kao svoju misiju). To u praksi znači da nisu u fazonu da SRV bude samo “repertoar”, nego čitav pristup: jak groove, čvrst trio zvuk, puno dinamike, i gitara koja stalno “priča” — nekad agresivno, nekad nežno, ali uvek sa emocijom.

Bend funkcioniše kao klasični blues-rock trio, što je i najlogičniji format kad se odaje poštovanje SRV-u i Double Trouble energiji. U aktuelnim najavama i opisima najčešće se navodi postava: Vlada Janković (gitara i vokal), Predrag Dmitrović (bas) i Đorđe Bubnjević (bubnjevi). Zanimljivo je da se kroz ranije objave pominje i drugačija bubnjarska postava (npr. Milan Maksimović), što je skroz normalno za bend koji traje i svira uživo — ali po svežijim izvorima i event opisima, Bubnjević je danas najčešće naveden kao bubnjar.

Ono što Love Struck izdvaja (bar po načinu na koji se predstavljaju i gde sve sviraju) jeste to da ciljaju baš onu publiku koja voli “pravu” live svirku: klupski zvuk, bliske bine, pojačala koja rade, i ritam sekciju koja ne služi samo da “prati”, nego da nosi pesmu. Na platformama za booking ih vodi kao cover band u žanru blues rock, sa postavom od tri člana, što se uklapa u njihov koncept tribute-a.

Kad kažeš SRV tribute, mnogi bendovi odu u dve krajnosti: ili naprave “muzejsku” kopiju bez krvi, ili previše “modernizuju” pa izgubi smisao. Love Struck se (po opisima i komunikaciji) drži sredine: poštuju original, ali im je bitno da svaka stvar zvuči kao da se svira sada, pred tobom, a ne kao playback lekcija iz istorije bluza. U tom duhu se često provlači i poruka: teško je i pomisliti na blues gitaru a da ti SRV ne padne na pamet — i baš zato oni grade svoj nastup kao omaž njegovoj zaostavštini.

Što se nastupa tiče, nisu “internet bend” nego ekipa koja realno kruži po svirkama. Na njihovom sajtu i kroz najave pominju nastupe na događajima i festivalima kao što su Bike&Blues Festival u Novom Sadu (07.10.2023.) i Nišville Jazz festival (15.08.2021.) , a pojavljuju se i u programu događaja poput Revije bluz bendova 2023 u organizaciji GKC Užice, gde su bili najavljeni kao “SRV tribute” iz Novog Sada. U klupskoj priči se često pominju nastupi u Novom Sadu (npr. Rebel Relic / Rebel pub kroz objave i event listinge), pa se vidi da im je prirodno okruženje — klub, publika na par metara, i veče koje se pretvori u zajednički “jam vibe”, čak i kad je program tribute.

Na društvenim mrežama se predstavljaju vrlo direktno: “Stevie Ray Vaughan tribute band from Novi Sad”, uz jasno navedenu postavu (gitara/vokal, bas, bubnjevi), što je super jer je odmah jasno šta je priča i kakav zvuk možeš da očekuješ. Ako ti treba i praktična strana za organizaciju događaja: u njihovim objavama se pojavljuje kontakt e-mail bandlovestruck@gmail.com, a u jednoj najavi je naveden i telefon 063 8 330 394.

U suštini, Love Struck je bend koji radi jednu stvar — ali je radi sa jasnom namerom: da SRV-ev “vatreni” blues-rock ne ostane samo legenda koju ljudi pominju, nego nešto što i dalje možeš da doživiš uživo, u klubu, sa tri muzičara koji dišu zajedno. To je onaj tip svirke gde ne ideš “da se samo čuje par pesama”, nego da te ponese ritam, da gitara zapali prostor, i da se na kraju večeri izvučeš napolje sa onim osećajem: e, ovo je bio pravi koncert.

Šinobusi su novosadski bluz-rok bend koji je tokom više od dve decenije izgradio prepoznatljiv autorski pečat: spoj klasičnog bluza i rokerske energije, sa tekstovima na srpskom jeziku i izrazitim osećajem za lokalni duh ravnice. Osnovani su 2001. godine u Novom Sadu, a ubrzo nakon formiranja kreću ka intenzivnom koncertnom radu i kontinuiranom izdavačkom razvoju, gradeći reputaciju benda koji najviše “živi” na bini kao i u muzičkim uređajima pravih blues i rock sladokusaca.

Počeci: od akustičnog trija do punog električnog zvuka

Bend je u startu funkcionisao kao akustični trio, da bi se krajem 2002. priključila ritam-sekcija i da bi akustične gitare zamenili električnim – potez koji je odredio dalji zvuk i nastupnu snagu grupe. U prvoj postavi bili su usni harmonikaš Slobodan Mirić, gitarista i pevač Milan Korać, slajd gitarista Đorđe Adžaip, basista Predrag Dmitrović i bubnjar Nikola Dukić. Ovaj Slobodan iz prethodne rečenice je i idejni tvorac ove platforme, tako da je ovo ujedno i prvi tekst na sajtu, što je i logičan izbor.

Vrlo brzo postaju koncertno aktivni i na početku nastupaju kroz obrade ritam & bluz standarda u klubovima širom Vojvodine, ali se već posle nekoliko meseci usmeravaju na autorski rad. Zanimljivo je da se u njihovoj priči od samog početka naglašava veza sa pisanjem – više članova se bavilo poezijom, pa je izbor da se peva i piše na maternjem jeziku došao prirodno, kao deo identiteta benda.

Prvi koncerti i prvi album: dokument vremena i mesta

Kao prvi nastup navodi se 4. januar 2003. godine u Apatinu.

U novembru iste godine bend snima album prvenac u studiju Komandant Adam (Sremska Kamenica), a izdanje izlazi u junu 2005. pod naslovom “Nekad jurimo kroz polja, a nekad stojimo u stanicama” (City Records). Među pesmama se našla i kantri-bluz verzija kompozicije “Kraj jezera” vojvođanskog kantautora Zvonka Bogdana – detalj koji lepo pokazuje kako Šinobusi umeju da tradicionalne motive “prevedu” u svoj bluz-rok jezik.

Konsolidacija postave i festivalski “isporak”

Godina 2005. donosi značajne kadrovske promene: dolazi bubnjar Đorđe Bubnjević iz benda Mad Mouse Tribe, a zatim i gitarista Nenad Patković član mnogih novosadskih bendova. Bend te godine promoviše prvenac kroz nastupe na više festivala, uključujući i EXIT. Takođe se navodi da su snimljena tri spota (za pesme “Kraj jezera”, “Boli i mene” i “Kada svrake bulje u mene”), kao i da je urađena i verzija albuma na engleskom jeziku.

U narednom periodu Šinobusi šire koncertnu mapu: nastupi u regionu (Zagreb, Sarajevo i drugi gradovi) i prisustvo u radijskim emisijama van zemlje (Lisabon, Buenos Ajres) naglašavaju ambiciju da bend ne ostane “lokalna tajna”, već da svoju estetiku iznese i van matične scene.

“Žiksa era” i drugi album: skok u širinu i prepoznatljivost

Početkom 2007. otvara se novo poglavlje dolaskom prepoznatljivog novosadskog usnog harmonikaša Željka Đurđevca Žikse. Slede turneje u Hrvatskoj i Sloveniji i snimanje drugog autorskog albuma “U pravcu jablanova”, objavljenog 4. decembra 2007. (PGP RTS).

Za taj album se ističe žanrovska raznovrsnost – bluz, rok, fank, pop, džez, pa čak i dodiri klasike – što je jedan od najboljih opisa Šinobusa uopšte: to je bend koji polazi iz bluza, ali ne ostaje zaključan u jednoj formuli.
U istom periodu snimaju spot za obradu šlagera “Čamac na Tisi” (Darko Kraljić), koji je emitovan na MTV Adria i zadržao se na top listi MTS televizije. Koncertna promocija albuma u Studiju M u Novom Sadu bila je važan “domaći” momenat potvrde, uz brojne goste.

Treći album i snaga koncertne mašine

Nakon novih turneja i nastupa, 2009. počinju da snimaju treći album, a 2010. izlazi “Vagon za provetravanje tunela” (PGP RTS). Prvi singl “Super bejbe” dobija spot i nalazi se na TV listama, a bend nastavlja sa promotivnim svirkama i regionalnim nastupima.
U isto vreme beleže se nastupi na bluz festivalima i saradnje koje dodatno šire paletu (npr. zajednički rad i nastupi sa flamenko grupom La Sed Gitana).

Prelomni trenutak 2012. i nastavak puta

Biografija benda beleži i težak, ali formativan momenat: nakon smrti Željka Đurđevca Žikse (2012), Šinobusi nastavljaju dalje, uz dolazak mladog usnog harmonikaša Stefana Stefanovića – Gileta, koji postaje novi važan deo njihovog zvuka.
Ova tranzicija nije samo promena u postavi, već i potvrda kontinuiteta: bend koji je već izgradio publiku i jezik nastavlja da se razvija, bez prekida priče.

“Nebo od skaja”, jubileji i priznanja

Godina 2013. je višeslojna: mini turneje, obeležavanje jubileja i izdavanje četvrtog autorskog albuma “Nebo od skaja” (Dallas Records), objavljenog 23. decembra 2013. Produkciju potpisuje Darko Varga, a koncertna promocija ponovo je vezana za Novi Sad i Studio M, što dodatno učvršćuje njihov “grad kao pozornicu” identitet.

U biografiji se navodi i da je bend dobio plaketu “Novosadski hit godine 2014” za pesmu “Skačem visoko”, što govori o tome da su Šinobusi u jednom trenutku uspeli da budu i kritički/medijski primećeni, ne samo koncertno voljeni.

U postavi Šinobusa, Stefan Stefanović Gile (poznat i kao Gileta Slim) treći usnoharmonikaš doneo je onaj prepoznatljivi “harp” bluz potpis koji često postane drugi vokal pesme. Gile je i član benda The Bad Week koji je takođe pristutan na platformi.

Gile je jedan od elemenata po kojima se bend lako prepoznaje uživo: harmonika “seče” kroz rifove i refrene, dodaje prljavi bluz šmek i pojačava energiju, posebno u bržim boogie momentima. A ima i fenomenalan scenski nastup!

“Ljubav i dalje diše” i zrelost autorskog kolektiva

U periodu 2016–2017 beleži se još jedan važan pomak: tokom snimanja petog autorskog albuma ističe se da su prvi put autori svi članovi benda i da su sve pesme na srpskom jeziku. Album “Ljubav i dalje diše” izlazi 2017. (PGP RTS), uz produkciju Darka Varge, i bend ga potom promoviše svirkama u klubovima i na festivalima u regionu.

Ovaj detalj (kolektivno autorstvo) lepo opisuje gde su Šinobusi stigli: od startnog jezgra i poetskog impulsa, do zrele, uigrane ekipe koja pesme gradi “iznutra”, kao bend, a ne kao projekat jednog autora.

Diskografija

• Nekad jurimo kroz polja, a nekad stojimo u stanicama (2005, City Records)
• U pravcu jablanova (2007, PGP RTS)
• Vagon za provetravanje tunela (2010, PGP RTS)
• Nebo od skaja (2013, Dallas Records)
• Ljubav i dalje diše (2017, PGP RTS)
• “Nismo nikud ni krenuli” (Jugoton, 2022).

Bend uživo: kontinuitet, putovanja i publika

Ako se “bluz” uopšte meri vernošću publici i kilometrima na putu, Šinobusi se tu uklapaju savršeno. Na Vikipediji se navodi da su odsvirali preko 600 koncerata u klubovima i na festivalima u više zemalja regiona i šire.
A i sam zvanični sajt čuva rubriku svirki, gde se vidi kontinuitet nastupa, uključujući Novi Sad i klubove poput Rebel Pub-a, ali i gostovanja u drugim gradovima.

U kontekstu platforme “Bluz i Džez Novog Sada”, ovo je naročito važno: Šinobusi nisu samo “arhivska stavka”, nego i bend koji pripada živom sloju scene – onom koji spaja priču, publiku i gradske prostore u realnom vremenu.

Današnja postava i aktuelno

Trenutna postava su:

• Milan Korać (glas, gitara)
• Nenad Patković (gitara, glas)
• Predrag Dmitrović (bas gitara)
• Đorđe Bubnjević (bubnjevi)
• Stefan Stefanović “Gile” (usna harmonika)

Sajt takođe ističe novi singl “Daj šta daš”, uz navedene autorske i produkcijske kredite, što pokazuje da bend i dalje aktivno objavljuje i radi, a ne samo da “živi od repertoara”.

Za sve detalje vezano za Šinobuse posetite njihov oficijelni veb-sajt.